Slovo za videlom

Svetlost svemu je tle, gospođo čestita, kako i
Reč kaza, jer iznosi se rečju kao i zemlja biljem.
Zakrita nam bi, a gle, sad bosiljem i miljem
Bunar naš obrasta. Razdanjem se tmina i isuši
Memla - bi cvet; a pesmom zapišti lasta.

A nije ovo vesna kad upriliči sunce, žagren
Drob njiva popev na razlistale se tvrdi; zašto
Još studi vesma, kriči zamrzla česma i mraz se
Hvata u grudi. Nego se povlači sena i duša moja
Snena u videlu se budi.

Njoj njom neka je hvala; bistri i muti ona,
Zaodeva i svlači. Pod zmijski jezik se stani
Pčelinjim saćem prebiva kao mleč; nesrećom
Vitla i brani, ele vedri i oblači. Bejahu reči
Vazda, eda bi najzad reč.

I nije ovo pesma kako pevalo se, gospođo
Čestita, da reč i reč se slađa čupa kao repa.
Studa i mrak bi, a rashladi se zemlja u
Sopstvenoj seni. Ma iz semena mladje stade da
Koreni i vezuje se svaka. O, ko tu njivu da
Okopa? Jer zver sa biljem srasla rasrasta
Svetlom do oblaka, te jezikom jasnijim crnu
Dlaku liže, nevina kao pre potopa.

Poslednji naklon Joakima Vujića

Ovde sam došao oprezom,
Ko čuma kad zađe de još nije bila.
Sa vama sam i prostačkim knezom,
Činio teatar, prikazu ludila.

Čuvao sam se trvenja i čegri,
Čarajući duše što vas svrbe.
Ko Jarika među divlji negri ,
Mudri sluga barona od vrbe.

Al sve sam vas uveo u atar
Kojim vlada moje spisateljstvo.
Život sam vam sveo na teatar
I iskrenost na smišljeno dejstvo.

Gospodo akteri, ajd u pozituru!
Dok Šlezinger svira kako vele,
Vi mi mednu dignuste skulpturu,
Za glumište vaše zlatno tele.

Klanjam vam se, idem brže-bolje.
Biće ništa gde je bista bila.
I vaš grad je samo to postolje
Za spomenik čistog ništavila.